~Uvod
Narcisoidni poremećaj ličnosti je poremećaj ličnosti u kojem postoji grandiozni osećaj vlastite važnosti ili jedinstvenosti; preokupacija fantazijama neograničenog uspeha; egzibicionistička potreba za stalnom pažnjom i divljenjem; karakteristične reakcije na pretnje samopoštovanju; i specifični problemi u međuljudskim odnosima, kao što su osećaj ovlašćenja, iskorištavanja, odnosi koji idu iz krajnosti suvišne idealizacije u potpuni nedostatak empatije. Preterani osećaj vlastite važnosti može se manifestovati kao ekstrem usresređenosti na sebe. Sposobnosti i postignuća su obično nerealno precenjena. Često se zamenjuje osećaj vlastite važnosti s osećajem posebne nedostojnosti. Na primer, učenik koji uobičajeno očekuje da će dobiti pet , a dobije pet minus, u tom trenutku može imati utisak da on ili ona, više nego bilo koji drugi učenik, predstavljaju razočaranje i neuspeh . Fantazije koje uključuju nerealne ciljeve mogu obuhvatati postizanje neograničenih sposobnosti, moći, bogatstva, brilijantnosti, lepote ili idealne ljubavi. Kada se ti ciljevi zapravo i ostvaruju, oni su vođeni ambicijom koja se ne može zadovoljiti. Pojedinci s ovim poremećajem stalno traže divljenje i pažnju. Samopoštovanje je često krhko; pojedinac može biti preokupiran time koliko dobro radi i kako ga drugi vide. Kao odgovor na kritiku, poraz ili razočaranje, postoji ili hladna ravnodušnost ili osećaj besa, inferiornosti, srama, poniženja ili praznine. Nedostatak empatije (nemogućnost prepoznavanja i doživljavanja osećanja drugih) je uobičajena pojava. Na primer, ljutnja i iznenađenje mogu se izraziti kada prijatelj koji je ozbiljno bolestan mora da otkaže dogovoreni sastanak, ili u trenucima kada drugi neće učiniti ono što se od njih traži. Često zanemaruju i lični integritet i prava drugih. Na primer, pisac bi mogao plagirati ideje nekoga s kim se sprijateljio upravo za tu svrhu. U odnosima s drugima nedostaje trajno, pozitivno gledište. (American Psychiatric Association, 2013)
~Kratak istorijski pregled izučavanja
Izraz ”narcizam“ potiče iz grčke mitologije i predstavlja ljubav osobe prema samoj sebi. Legenda govori o Narcisu, mladiću izuzetne lepote, koji biva toliko opčinjen sobom da na kraju gubi život. U naučne krugove ovaj pojam ulazi 1887. godine zahvaljujući Alfredu Bineu, francuskom psihologu, koji ga prvi put koristi u psihijatriji kako bi opisao jedan oblik seksualnog fetišizma (Erić, 2010). Do kraja XIX veka, narcizam je predstavljao različite oblike nastranosti i korstio se isključivo u krugu seksologa (Erić, 2010).
Na današnje shvatanje pojma narcizam i shvatanje narcisoidnog poremećaja ličnosti, najviše su uticali psihoanalitičari XX veka. Oni narcizam ne vide nužno kao perverziju ili bolest, već i kao normalan stadijum u čovekovom razvoju. Frojd u svojim radovima razlikuje primarni i sekundarni narcizam (Freud, 1914, prema Grenyer, 2013). Prvi predstavlja početno životno stanje koje prethodi formiranju ega. Dete u početku bira sebe kao objekat ljubavi, a kasnije usmerava svoju libidinalnu energiju ka drugim ljudima. Sekundarni narcizam je patološki i predstavlja oblik regresije. Pored Frojda, značajni su i doprinosi Ota Kernberga i Hajnca Kohuta, psihoanalitičara koji prvi prave jasnu granicu između normalnog i patološkog narcizma i postavljaju kriterijume za njegovo dijagnostifikovanje kao poremećaja. Osim toga, oni su zaslužni i za
termin ”narcisoidni poremećaj ličnosti“, koji je i danas ostao u upotrebi (Grenyer, 2013). on zvanično biva uvršćen među poremećaje ličnosti tek 1980. godine u trećem izdanju DSM-a (3rd ed.; DSM-III; American Psychiatric Association, 1980). Otprilike u isto vreme, u socijalnoj psihologiji nastaje prvi test koji meri narcizam ne kao poremećaj, već kao crtu ličnosti i primenjuje se na opštoj populaciji (Narcissistic Personality Inventory; Raskin & Hall, 1979). Zbog nedostatka empirije u kliničkim studijama, emprijski zasnovane procene proistekle iz socijalne psihologije služe kao polazna tačka za preciznije i jasnije određenje NPL-a (Krueger, 2010).
Comments
Post a Comment